Дебату су, у оквиру рада тима за културне активности, припремиле и водиле ученице VIII3: Кристина Симић и Ивана Павићевић. Кристина Симић је истраживала заступљеност ове теме у медијима и из расположивих извора осмислила кратко уводно излагање. Ивана Павићевић је водила дискусију, руководећи се унапред припремљеним питањима и презентацијом чију су пројекцију ученици паралелно пратили. У дебати су учествовали заинтересовани ученици седмог и осмог разреда, наставник српског језика – Габријела Марић и библиотекар – Маријана Петровић.
После уводног излагања ученици су се уопштено изјаснили о свом односу према преписивању. Већином су то били ђаци који су, из прагматичних разлога, некад и имали жељу да препишу одговоре на тесту, иако преписивање као такво не одобравају, али у конкретној ситуацији нису имали храбрости да препишу. Такав став јасно говори да ученици варањем у дословном смислу сматрају само преписивање на контролном задатку, док им преузимање домаћег задатка са Интернета углавном изгледа као потпуно прихватљиво понашање.
Идући тим трагом, Ивана Павићевић је подсетила присутне на догађаје који су шокирали јавност приликом овогодишњег полагања мале матуре. Ученици су са много више толеранције и наклоности гледали на ситуацију ученика и њихових родитеља који су тестове куповали, него на поступке осталих учесника у овој афери. Најпрагматичнији коментар, који је засмејао присутне, гласио је: „Значи, тим људима су практично паре пропале. Ја бих умро.“ Најодговорнији међу присутнима покушали су да објасне ситуацију родитеља: „Родитељи много раде са децом, неки плаћају и приватне часове, а опет – читава будућност те деце зависи од случајне комбинације питања која ће се појавити на малој матури, од тренутног расположења, треме, умора, сналажљивости... Купујући решене тестове, родитељи купују сигурност своје деце.“ С друге стране, ученици сматрају да је ова свеопшта превара имала лепе изгледе на успех, јер су сви њени учесници могли да рачунају на ћутање саучесника, док друштвена атмосфера у којој се догађај одиграо није указивала чак ни на могућност моралне осуде јавног мнења, а камоли на кривично гоњење виновника. Како су у дебати углавном учествовали ученици који ретко варају на испитима, чуо се и коментар да је боље да ови што долазе на испит с намером да препишу лепо купе решења, а не да сваки час траже одговор од неког бољег ђака који онда не може да се концентрише на свој рад. У том случају није реткост да и тај ђак од којег сви преписују и који је већ жртва колективног нерада, буде једнако кажњен као и преписивачи, када наставник примети да ученици преписују.
Подстакнута овим коментаром, Ивана је поставила питање санкционисања непожељног понашања: Треба ли кажњавати преписивање и како? Један од присутних је рекао да ђак који преписује већ самим тим показује да лекцију на коју се питања односе није ни чуо ни разумео. Већ је и то довољно незгодно – кажњавање би ту било претерано. Други су били супротног мишљења: ако је то једна лекција, оцена му неће бити много смањена – боље би му било да не преписује, јер ако га наставник види, још ће горе проћи него ако би једно питање оставио без одговора. Опет, ако ниједну лекцију није ни чуо ни разумео – шта му вреди да препише, кад је његово знање такво да му је неопходан поправни испит. Ово је, јасно, изазвало реакцију: нико не преписује да би стекао знање, већ да би избегао слабу оцену. Ученици од којих се обично преписује, реаговали су на ово: они не крију да им је криво када они и преписивачи добију исте оцене, а неретко се дешава да онај који сам ради направи неку грешку или лапсус, па преписивач још добије и бољу оцену од њега уколико ту грешку исправи. Добри ђаци проведу дан и ноћ пред тест у учењу и на контролни долазе уморни и уплашени. Преписивачи су одморни и растерећени и зато се њима ређе поткрадају грешке (грешке у сабирању – на пример).
Ивана је подсетила да преписивање није једини, па чак ни најчешћи облик варања. Подсетила је присутне на улогу родитеља у школским преварама (родитељ ради домаће задатке, пише лажна оправдања, негодује када дете не добије оцену која му је потребна). Ђаци су се сложили да је веома танка граница између родитеља који помаже детету и оног који учествује у школској превари. Посматрајући своје навике у изради домаћих задатака, ученици који су у дебату ушли као жртве преписивања и неспретни преписивачи који нису смели да изваде пушкице, сада су схватили да и њима родитељи боје цртеже, цртају радове из техничког, скидају лектиру са Интернета... Неки родитељи то тако добро раде, да наставници одмах препознају разлику између домаћег и школског рада, па ускладе оцену са узрастом аутора. Зато су ђаци често принуђени да их моле: „Нацртај ми то опет, али сад мало лошије, да се не види да нисам ја цртао.“
У занимљивом разговору време брзо прође. Нисмо успели да дознамо која је сврха тог родитељског рада, кад не сме да садржи ништа што дете већ и само не би умело да нацрта, напише, направи... На сву срећу, блог школске библиотеке је отворен за коментаре – можда ћемо дознати касније.
диван је блог Маки! Само мало поради на маркетингу. "Шеруј" на "фејсу" , тешко те је пронаћи овако. Деца данас слабо у претраживаче куцају речи као што су "час" или "библиотека" (!!!)....
ОдговориИзбриши